Reprezentativac Srbije priča o svom veslačkom putu

Miloš Tomić (rođen 2. aprila 1980) u veslanju je od 1995. Od tada pa do danas napunio je svoju riznicu mnogobrojnim medaljama sa domaće i međunarodne scene, bio je učesnik olimpijskih igara i jedan je od najzaslužnijih što su i laki čamci u srpskom veslanju postali naši aduti za odličja na najvećim svetskim takmičenjima. Evo nekih detalja koji su obeležili dosadašnju veslačku karijeru ovog rođenog Beograđanina.

Početak

Imam veslački gen budući da je moj otac bio veslač, a potom i funkcioner i trener u ovom sportu. Bio je predsednik Veslačkog kluba Crvena zvezda i trener u ovom klubu. Kada je preminuo moja sestra je sa svojom drugaricom spontano krenula da trenira veslanje u Zvezdi. Često mi je pričala kako je dobro druženje i atmosfera na treninzima i ja sam, iako sam trenirao košarku, jednog dana prelomio i odlučio da probam. U jesen 1995. otišao sam u klub u kojem je moj pokojni otac proveo veliki deo života i odmah nakon prvog treninga ovaj sport me je potpuno osvojio. Košarka je pala u zaborav i evo gotovo dve decenije veslanje je sastavni do mog života.

Prvi trening

S obzirom da je zima već bila na pomolu na prvom treningu nisam se ni približio čamcu. Sećam se da smo trčali, radili malo na ergometru i to je bilo to. Međutim, odmah me je fascinirala atmosfera na treningu. Društvo je bilo super, radili smo i odlično se zabavljali i to je bio jedan od razloga da nastavim da dolazim.

Prva medalja

Prvu medalju sam osvojio samo godinu dana pošto sam počeo da treniram. Na državnom šampionatu 1996. na Adi Ciganliji osvojio sam bronzu u juniorskoj konkurenciji. Bio sam kormilar u osmercu Crvene zvezde.

Prva medalja u reprezentaciji

Samo dve godine nakon moje prve medalje stiglo je prvo reprezentativno odličje. Takođe na Adi Ciganliji, osvojio sam juniorsku titulu na Balkanskom šampionatu 1998. Zlato u četvercu skul pored mene osvojili su Marko Tomašević, Goran Nedeljković i njegov prezimenjak Nikola. Bio sam presrećan.

Prva medalja u seniorskoj konkurenciji

U seniorskoj konkurenciji prvu medalju sam osvojio 2001. Bilo je to na Svetskom prvenstvu za mlađe seniore u austrijskom Lincu. Goran Nedeljković i ja smo postali svetski prvaci u disciplini dvojac bez kormilara za lake veslače.

Najlepši trenutak u dosadašnjoj karijeri

Pored pomenute titule svetskog prvaka za mlađe seniore 2001, najlepši trenutak u mojoj dosadašnjoj karijeri desio se 2004. u Lucernu. Na kvalifikacionoj regati za Olimpijske igre u Atini Nenad Babović, Goran Nedeljković, Veljko Urošević i ja izvadili smo "vizu" za najveću svetsku smotru sporta i tako mi se ostvario jedan od najvećih snova otkako sam počeo da treniram. Učešće na olimpijskim igrama je najveće dostignuće za sve sportiste pa i za mene a ja sam došao u priliku da sa 24 godine budem deo ovog događaja.