Basic HTML Version
Popovićem u dvojcu bez kormilara obezbedio je za Srbiju jednu od dve „vize" za Olimpiijske igre
u Londonu dogodine (na istom takmičenju normu za London ispunio i teški četverac) a u smiraju
sezone na šampionatu Starog kontinenta u Plovdivu, takođe sa Popovićem, osvojio je evropsku
bronzu.
Sa ogromnim motivom krenuo je u susret novoj sezoni u kojoj će, pored Igara u Londonu, biti
još mnogo velikih izazova, između ostalog i Svetski kup koji će u maju, prvi put u istoriji, biti
održan i u našoj zemlji.
Protekla sezona je bila veoma čudna za tebe. Promenio si mnogo „saigrača" ali na kraju je
nađena dobitna kombinacija, pošto si u paru sa Popovićem vađenjem olimpijske „vize" i
osvajanjem bronze u Plovdivu uspeo da takmičarsku godinu da zaključiš sa odličnim
rezultatima. Kako ti gledaš na ovu sezonu?
- Sa Markom Marjanovićem sam u 2010. bio treći na Svetskom kupu, osvojio evropsku bronzu a
za dlaku nam je izmaklo finale na Svetskom prvenstvu. Ipak, ova kombinacija nije pokazivala da
može više od toga pa je stručni štab odlučio da u pripremama pokušam da veslam u skifu i u
dubl skulu sa Dušanom Bogićevićem iz Smedereva. U toku zime je sve išlo dobro ali kada je
krenula sezona videlo se na regatama da nemamo potrebnu brzinu pa me je Nebojša Ilić
odustao od dubl skula i ponovo me je upario u dvojcu bez kormilara sa Marjanovićem. Na
Svetskom kupu u Minhenu smo osvojili solidno osmo mesto, u Hamburgu smo došli do B finala i
zbog nekih zdrastvenih problema, a nakon ove regate Ilić i Dejan Guslov su odlučili da pokušaju
sa nova dva dvojca i da vide kako će to funkcionisati. U Lucernu sam veslao sa Todorovićem ali
smo tamo zabeležili katastrofalan rezultat. Bili smo tek u C finalu što je moj najgori plasman na
svetskim kupovima u celoj karijeri.
Pod utiskom lošeg rezultata nakon povratka sa ovog takmičenja svi smo bili pod neviđenim
pristiskom. Nije se znalo ko će s kim da vesla a mesec dana pred Bled odluka je pala da
ponovo sednem u čamac sa Popovićem s kojim sam poslednji put veslao 2006. S početka nije
sve išlo po planu, pogotovo što je Popović kasno stigao iz Amerike i što je zbog problema s
umnjacima desetak dana morao da pauzira. Uprkos tome u pripremama za Bled smo pokazali
da tehnički odlično funkcionišemo i da imamo brzinu. Na samom šampionatu smo to i dokazali.
Nakon nešto slabije prve trke u repesažu, u kojem nismo imali pravo na grešku, bili smo na
visini zadatka. Sjajnom trkom osvojili smo drugo mesto iza Mađarske, pobedivši fenomenalnu
posadu Južne Afrike i tako smo se plasirali među 12 najboljih. Odličnom taktikom, čiji je cilj bio
pre svega da osvojimo jedno od prvih 11 mesta koja su vodila u London, uspeli smo da na kraju
takmičenje završimo na 10. mestu iako smo možda mogli i koje mesto više.
Kasnije u Plovdivu smo očekivano osvojili bronzu koja je sama po sebi veliki uspeh, ali sam ja
lično bio nezadovoljan iz razloga što smo u finalu mnogo zaostali za Grcima i Italijanima. Iako je
razlika u rezultatu bila kao na Bledu tada nismo veslali protiv njih pa to nismo osetili. Startovali
smo loše u finalu, bili poslednji, ali smo na svakih 500 metara popravljali plasman za jedno
mesto i na kraju smo kroz cilj prošli kao treći. U svakom slučaju biti treći u Evropi jeste veliki
rezultat ali bih bio mnogo srećniji da smo u finalu uspeli značajnije da ugrozimo Grke i Italijane.
Sve u svemu i to finale je pokazalo da trenutno mnogo zaostajemo za nekim posadama i da
ukoliko želimo da ih prestignemo najbolje svetske posade u svim disciplinama moramo mnogo
više da treniramo, i kvalitetnije i obimnije, iako smo i do sada svi trenirali pakleno.